Недеља сећања и заједништва

    Сама тематска недеља је била подстрек да се, као Школа, посветимо ономе што ће нас ујединити, али будећи и у деци исконске вредности.

Оно што је могло једино да нас повеже у најтежим тренуцима, управо су они Андрићеви мостови који спајају не само две обале, већ и људе.

Ученици су се, кроз различите теме, уз адекватне смернице својих учитеља и професора, припремали да на један амбициозан начин представе дух наше Школе у којој куца оно дечје, најчистије срце кроз све генерације.

        Да ли су Андрићеви мостови били мотивација да се пробуде и најдрагоценије успомене, чудесни свици детињства, звезда у бескрајном плавом кругу или, пак, да се спозна човек у поезији Алексе Шантића и Вељка Петровића, остаје тек времену да посведочи. Оно је и највернији пратилац и чувар наших идеја кроз стваралаштво и позив који дишемо сваког дана изнова са децом.

        У свакој дечјој души су још увек успавани идеали који се сазревањем полако буде. Управо смо ми, као њихови путокази кроз образовање, темељи оних вредности које ће их пратити кроз живот.

        Било да је матерњи или страни језик или математичке теореме, закони физике, хемијске формуле, биолошки профил људског бића и природе у нама и око нас, географски рељефи или историјска хронологија, ликовна колонија кроз дечји израз на хартији уметности цртања и сликања реалности, музика као песма душе, спортска или било која врста такмичења - све је то Мост који повезује различите материје, чинећи уску корелацију међу предметима који постају целина образовања. Можда је све то само судар међу звездама, који нас чини оним људима који треба да освесте млада бића и изведу их на прави пут.

        Ипак, круна ,,Недеље сећања и заједништва" изграђен је у некој другој ,,учионици живота” - посетом Дечјем селу у Сремској Каменици. Био је то сусрет најмлађих, меких и рањених срдаца са онима који су им пружили руку подршке и подсетили их да никад нису сами. Иако напуштени од свих - управо су та деца наш мотив да учимо шта значи бити Човек у најтежим тренуцима и тај Мост заједништва изградимо као неимари љубави, вере, наде и поверења. Љубави према човеку, вере да су истинске вредности непролазне, наде да ништа није узалуд, а указано поверење младим бићима тек ће оживети у новим сусретима и загрљају детета са Човеком.

Текст приредила:

Драгица Кричковић, професор српског језика и књижевности

У Новом Саду,

25. маја 2026. године